OЧЕВ АМАНЕТ
Немој оче поново ићи у бој,
немој у црно да завијеш живот мој!
Не остављај децу недорашћену своју,
сина нерођеног-једину неостварену жељу твоју!
Кћери моја, моје сунце мило,
вазда се за Косово гинуло!
По Косову пустиле се љуте змије,
спустиле се ноћас с'планине Проклетије!
Немој кћери замном, ни плакати ни жалити,
немој се ни моме повратку много надати...
Оче кад те молим, немој поново ићи у бој!
Немој у црно да завијаш живот мој!
Ја ћу те свакога дана, на кућном прагу чекати,
манастиру и молитвама ја ћу се посветити!
Свакога јутра, молићу се пред икону стару,
зарад твог доласка,
пустићу сузу и свој златни крстић на олтару!
Кћери моја, а м а н е т овај остаљам теби,
твоје су сестре мале и разумеле неби!
Чувај кућу, мајку, и сестре твоје,
од сутра у кући буди десница руке моје!
Кћери моја, као зеницу око свога,
Чувај брата твојег нерођенога!
Кад се буде родио с'првим осмехом на лицу,
ти му мила кћери поклони ову моју бројаницу!
То је све што отац да поклони сину има,
и мени је мој отац ,пред бој даривао одавнина!
Чувајте хришћанску веру од старине,
за то мила кћери, ваш отац гине!
Јована Радовановић, 12 година,
Косово и Метохија
