Недеља, Јун 08, 2008

Писмo десето - Прослава Св.Ћирила и Методија и освештавање крстова за цркву у Ораховцу


 

Рано јутрос спустио се београдски  аутобус уским калдрмским уличицама. То су наши гости из Ђурђевих Ступова. Место испред цркве је било препуно људи. Црквена врата су широм отворена. Отац Веља Стојковић са мештанима Ораховца дочекује госте. Неколико момака носили су велике позлаћене крстове који су намењени цркви Успење Пресвете Богородице. Литургија је почела у пола осам изјутра.

 

 

Литургију су служили отац Веља, игуман Стефан, Отац Мартнијан, Отац Мирон и Отац Ромило. Литургија је била прелепа јер је било толико божијих људи на једном месту. Монаси су појали и тако још улепшавали литургију.

 

 

Код олтара су се налазила два велика позлаћена крста који су сијали неописивом светлошћу, красили и улепшавали су још више нашу цркву. На крају су крстови били освештани као и водица, подељена је нафора. Неки од гостију су се причестили и на крају су једни другима честитали празник Св. Ћирило и Методије. За време док се литургија одржавала вредене домаћице су  сервирале сто и спремале доручак нашим гостима. Када се литургија завршила црквено двориште је било препуно људи и радосне деце. Људи су били послужени ракијом и кафом, а онда су сви сели да доручкују.

 

 

Трпеза је била богата и људи су били одушевљени нашим дочеком. Трпезу је благословио отац Стефани и славље је почело. Људи су укрштавали чашице ракије и вина у здравље српском роду на Косову. У једном тренутку зачула се песма и музика, ту су браћа близанци Милан и Марко који су свирали народне косовске песме. Прва песма је била химна Ораховцу, сви су је углас певали - повели их осећања и ораховачко вино.

 

 

Тада су сви устали и развило се коло у самом црквеном дворишту. У једном тренутку сви су били радосни и срећни. Глас од наше песме чуо се ко зна докле. По први пут смо тако нешто јавно организовали.

 

 

После доручка гости су имали прилике да оду у Велику Хочу да посете манастир Св. Јована, имала сам прилику да будем са њима, ту су нас дочекали монаси и отац Мирон.

Од Велике Хоче отишли смо у манастир Зочиште, и ту је било лепо, много лепоте на једном месту. Била је и вечерња.

 

 

 

На тренутак сам се удаљила и изашла из манастира, пришла до једног зида и видела цело село у коме је некада било и Срба. На жалост сада нема нико. Запитала сам се где су сада? Од чега живе? Да ли су се пожелели свог родног краја? Гледам - село цело је предамном.

 

 

Пожелела да им на тренутак дам моје очи и виде на кратко свој родни крај. Било ми је тешко, вратила сам се на службу и помолила се за све њих. Када се све то завршило вратили смо се за Ораховац. Тамо нас је дочекала трпеза за вечеру. Било је лепо, толико људи на једном месту.
   Ујутру кад су устали било им  је жао што иду, јер кажу да им срце овде остало, са собом су понели део нас и наше љубави. Увек се ожалостим на крају кад ми оду гости, тад ми је много тешко јер они иду, а ми остајемо као увек на истом месту са истим болом, тугом  и жељом за слободом.              

Јована Косовка, Српкињица из Ораховца.

Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме